Postoji jedan trenutak kojeg se i danas sećam kao da se desio juče.

Stajala sam u svlačionici, nekoliko sati pre izlaska na binu.

U ogledalu sam videla telo koje je bilo u milimetar spremno.

Definicija. Linije. Tonus.

Sve ono za šta sam mesecima radila.

I umesto da budem ponosna…

Ja sam plakala.

Tiho, da niko ne vidi.

Jer iako je to telo bilo na vrhuncu – ja nisam bila.

⸻

📉 Brojevi su bili savršeni.

🏆 Forma besprekorna.

📸 Ljudi su govorili: “Izgledaš nikad bolje!”,“mašina”, “telo snova”...

Ali ono što niko nije znao je da sam se u tom telu osećala najmanje ja.

💭 Zašto sam ga mrzela?

Zato što sam godinama učila da vredim onoliko koliko izgledam.

Da moja vrednost leži u centimetrima, procentima masti, mišićnim separacijama.

Telo sam gledala kao projekat – nešto što mora da se kontroliše, popravlja, doteruje.

I svaka “nesavršenost” bila je dokaz da nisam dovoljno dobra, disciplinovana, vredna.Videla sam samo šta još treba da se “popravi”....

✖ Hrana mi je bila neprijatelj.

Računala sam kalorije kao da mi od toga zavisi život.

Ponekad bih i pojela “zabranjeno” – i onda satima trenirala, kažnjavala se, mrzela sebe.

Nisam znala da postojim bez tog stalnog pritiska da budem savršena.

Bez cilja, bez takmičenja, bez oblika prema kom se merim – osećala sam se izgubljeno.

I to je bio znak da nešto nije u redu.

Ne sa telom – već sa mojim odnosom prema njemu.

🔄 Kako sam to promenila?

Nećeš pronaći čarobnu rečenicu.

Ni plan u pet tačaka.

Jer ovo nije bilo lako.

Ali jeste bilo moguće.

⸻

💬 1. Počela sam da pričam sebi istinu.

Prestala sam da guram emocije pod tepih i prvi put priznala sebi:

“U savršenom telu, ja nisam srećna.”

To je bio prelomni trenutak.

Jer sam shvatila – ako nešto spolja izgleda savršeno, a iznutra boli – to nije pobeda.

⸻

💬 2. Potražila sam pomoć.

Počela sam da radim sa terapeutom.

Da učim da slušam sebe.

Da razumem zašto me je toliko bolelo da ne budem “savršena”.

I da se više ne definišem samo kroz sport i izgled.

⸻

💬 3. Dozvolila sam sebi slobodu.

Počela sam da jedem sa zadovoljstvom, a ne sa grižom savesti.

Da treniram iz ljubavi prema pokretu, ne iz straha da neću biti “dovoljna”.

Dozvolila sam sebi dane bez treninga.

Dane sa sladoledom.

Dane kada nisam motivisana.

I to me nije činilo manje vrednom.

Naprotiv – činilo me je ljudskom.

⸻

💬 4. Promenila sam svoj fokus.

Nisam više želela telo koje izgleda jako.

Želela sam telo koje oseća.

Koje može da se smeje bez stida.

Koje može da se opusti bez krivice.

Koje može da legne uveče – i ne broji kalorije pred spavanje.

⸻

🌿 Gde sam sada?

U telu koje je možda daleko od “scenskog” savršenstva – ali je moje.

Telo koje me sluša. I koje ja slušam.

Koje mi svakog dana pokazuje koliko može – kad se neguje, a ne gazi.

Danas se više ne gledam pod svetlom da “vidim celulit”.

Gledam se pod svetlom da se podsetim da sam preživela.

Jer to telo je iznelo i medalje.

Ali je iznelo i dane kada nisam želela da ustanem iz kreveta.

⸻

✨ Ako si nekad bila na mom mestu…

Znam kako izgleda kada svi aplaudiraju – a ti osećaš prazninu.

Znam kako je kad svi kažu da blistaš – a ti se bojiš hrane, ogledala, tišine.

Znam.

I zato ti kažem – može drugačije.

Ne moraš više da se boriš protiv sebe.

Tvoje telo nije tvoj protivnik.

Ono samo traži da ga voliš – ne kada izgleda idealno, nego dok ti život izgleda neuredno.

🕊 i za kraj…

Ljudi će zaboraviti koliko si bila zategnuta.

Ali neće zaboraviti energiju koju si nosila.

Ni ti.

Zato – ne bori se da izgledaš srećno.

Bori se da budeš srećna.

U telu koje voliš.

Bez uslova.

Ana-Marija